Bezbroj mitova i urbanih legendi okružuje temu psihodelika i čuvenih magičnih putovanja na koje nas oni vode, bilo da su u pitanju magične pečurke, tartufi, LSD ili drugi halucinogeni. Uprkos tome što su uglavnom potpuno neosnovane, neke od ovih priča se i dan danas šire. Međutim, širenje dezinformacija je u suprotnosti sa širenjem uma, kada već pričamo o halucinogenima. Šta još ima moć da nam proširi vidike, osim psihodelika? Tačne informacije. Stoga, u duhu ekspanzije svesti, pričaćemo o 6 najčešćih mitova i zabluda o psihodelicima i njihovim dejstvima.
ODAKLE MITOVI , ZABLUDE I PREDRASUDE O PSIHODELICIMA?
„Odbijanje bilo kog izvora dokaza je uvek izdaja krajnjeg racionalizma koji podstiče napredovanje nauke i filozofije“, rekao je Alfred Vajthed. Ljudi po svojoj prirodi imaju tendenciju da se plaše svega što im je nepoznato. Međutim, mnoge prirodne psihodelike, poput magičnih pečuraka i ajahuaske, drevni narodi i kulture koristili su vekovima unazad, radi proširenja svesti i raznih terapeutskih iskustava. Nakon što su stigli do zapadne civilizacije, između 1950. i 1965. psihijatri su koristili i ispitivali psihodelike sa velikim uspehom i obećavajućim rezultatima širom sveta. Ali, oni su „procurili“ iz naučne zajednice – nakon što su ih popularizovali pisci poput Aldousa Hakslija, psihodelici su se prvo proširili na intelektualnu i umetničku zajednicu, a potom i na širu javnost. Do sredine 1960-ih, psihodelike je uzelo više od milion ljudi u SAD-u. Tada se pojavilo sve više izveštaja o potencijalnoj opasnosti njihove upotrebe. Jer, kada se koriste rekreativno, bez dovoljno informacija i pažnje posvećene doziranju i okruženju prilikom korišćenja, neki korisnici su, normalno, imali negativna iskustva. 1966. psihodelici su zabranjeni u SAD-u, a ubrzo je to ispratio i ostatak sveta. Vlade su demonizovale halucinogene, a oni čak često bili okrivljeni za društvene promene koje su se dešavale na globalnom nivou. Rezultat ovoga bio je da je rekreativna upotreba izmakla kontroli, a zbog toga se većina medicinskih istraživanja zaustavilo, uprkos obećavajućim medicinskim rezultatima bezbedne upotrebe psihodelika.
NAJČEŠĆI MITOVI I ZABLUDE O PSIHODELICIMA
Od kada su eksperimenti sa psihodelicima proterani u podzemlje, a njihova upotreba proglašena ilegalnom, mnoge halucinogene supstance su postale predmet brojnih mitova, predrasuda i zabluda nastalih usled lažnih ili nepotpunih informacija. Međutim, živimo u eri kada su nam informacije dostupnije nego ikada. Vreme je da to iskoristimo. Stoga, danas razbijamo 6 najčešćih mitova i zabluda o psihodelicima, koji su ništa drugo no predrasude.
- „Psihodelici utiču na mozak kao i svaka druga ilegalna supstanca“
Mit glasi da halucinogeni, odnosno psihodelici imaju isti štetan uticaj na mozak, kao neke druge supstance. Zašto je ovo mit? I dalje nije u potpunosti razjašnjeno kako tačno psihodelici utiču na mozak. Međutim, ono što definitivno znamo je da psihodelici imaju fundamentalno drugačiji efekat na njega od drugih poznatih ilegalnih supstanci koje izazivaju zavisnost, kao što su alkohol, nikotin ili kokain. Alkohol i nikotin dugoročno izazivaju fizičku zavičnost i nanose fizičku štetu organizmu, dok se smatra da kokain, na primer, izaziva euforičnu senzaciju tako što privremeno preplavljuje centre za nagradu i motivaciju u mozgu, što kod nekih ljudi može pokrenuti ciklus pojačanja tih konekcija, a zatim i psihičku zavisnosti. S druge strane, psilocibin – psihoaktivni sastojak magičnih pečuraka i drugih psihodelika, fundamentalno menja infrastrukturu prefrontalnog korteksa mozga i menja način na koji se informacije u ovoj oblasti mozga razmenjuju. Neka istraživanja sugerišu da bi ovo zapravo moglo pomoći, a ne naškoditi ljudima.
- „Psihodelici izazivaju zavisnost“
Ne, čak suprotno. Ovo je još jedan mit o psihodelicima potekao iz dezinformisanosti, najjednostavnije rečeno. Verovatno svoje korene ima u saznanju da većina drugih veštačkih supstanci za promenu raspoloženja, poput alkohola i sintetičkih droga mogu da izazovu psiho-fizičku zavisnost. Međutim, ne postoje apsolutno nikakvi dokazi da psihodelici rade isto. Svaka supstanca koji utiče na sistem nagrađivanja mozga teoretski može izazvati zavisnost i zloupotrebu. Međutim, sa izuzetkom LSD-a, većina halucinogena ne deluje putem dopaminske nagrade, kao opioidi. Ono što prekomerna i previše česta upotreba halucinogena može da uradi jeste da poveća toleranciju na iste, što može dovesti do toga da osobi bude potrebna veća doza prilikom korišćenja, da bi osetila ista dejstva. Psihodelici se generalno smatraju fiziološki bezbednima i ne dovode do zavisnosti, a studije su čak pokazale da psihodelici mogu pomoći u lečenju ne samo raznih mentalnih poremećaja, već upravo nekih oblika zavisnosti. Psihodelici imaju snažan “ometajući” efekat na moždana kola koja podupiru procese koji se ponavljaju u mozgu, poput zavisnosti.
- „Psihodelici su odlični stimulansi za žurke“
LSD, magične pečurke i drugi psihodelici često se smatraju supstancama koje se „koriste za žurke“ među laicima. Međutim, ovo će pomisliti samo neko ko nema iskustva ni sa ovim halucinogenima, ni sa drugim psihoaktivnim supstancama. Iako se, naravno, mogu konzumirati u bilo kojem okruženju, dejstvo psihodelika u ogromnoj meri zavisi upravo od okruženja u kojem se osoba nalazi. Magična putovanja na koje halucinogeni vode obično nisu namenjena površnom podizanju raspoloženja za druženje, već dubljim, introspektivnim, spiritualnim i mističnim iskustvima. Stoga, preporučuje se da se koriste u malom, ali pametno odbaranom društvu i idealno, prirodi. Kada je u pitanju društvena euforija, ljudi će radije posegnuti za drugim supstancama.
- „Psihodelici čine da ljudi polude“
Psihodelici i njihova halucinogena dejstva mogu učiniti ljude koji imaju sklonost psihozama psihotičnijima, ali ne proizvode trajne negativne promene u mentalnom stanju ljudi. Naprotiv, psihodelici imaju tendenciju da proizvedu trajne pozitivne promene u ljudima, usled iskustava koje dožive tokom čarobnog putovanja. Međutim, verovatnije je da će ljudi sa postojećim mentalnim problemima doživeti neželjene efekte usled izmenjenog stanja svesti ili psihodelik može biti okidač psihotične epizode, stoga se njima konzumiranje psihodelika definitivno ne preporučuje, a u tom grmu verovatno i leži zec kada je u pitanju ovaj mit.
- „Psihodelici su opasni“
Široko rasprostranjena zabluda da su psihodelici izuzetno opasni i destruktivni narkotici verovatno ima veze sa njihovom sposobnošću da izazovu impresivne halucinacije i promene u percepciji, što može zvučati strašno. Ali, u poređenju sa legalnim supstancama kao što su alkohol i duvan, halucinogeni su zapravo jedni od najmanje štetnih. Mogući neželjeni efekti nekih psihodelika mogu uključivati vrtoglavicu, pospanost, ekstremnu disocijaciju od stvarnosti, napade panike, mučninu, znojanje i slične nuspojave. Međutim, one su uglavnom posledica neadekvatne doze, okruženja ili mentalnog stanja osobe koja se upustila u magično putovanje, i nisu trajne. Zapravo, njihova nezakonitost je ono što ih potencijalno čini opasnima, jer konzumacija psihodelika iz nepouzdanih izvora može dovesti do komplikacija usled moguće kontamininacije ili mešanja sa drugim supstancama. Uz pravilnu i kontrolisanu upotrebu, određene vrste psihodelika čak predstavljaju novi i neverovatno obećavajući put lečenja raznih mentalnih bolesti, kao što su post-traumatski stresni poremećaj, anksioznost, demencija i depresija. Psihodelici su dugo bili prognani na ivicu medicine, odbačeni kao rekreativne supstance sa ograničenim terapeutskim potencijalom. Sve se to promenilo sa statusom „revolucionarne terapije“ koji je nedavno dodeljen psilocibinu, aktivnom jedinjenju koje se nalazi u psihodeličnim pečurkama, upravo zbog njegove sposobnosti da pozitivno utiče na depresiju i druge poremećaje veoma otporne na lečenje.
- „Svi psihodelici su prirodni“
Često se pretpostavlja da halucinogeni, za razliku od veštačkih stimulansa, potiču iz prirode. Istina je da su određeni psihodelici čist produkt prirode, poput magičnih pečuraka, tartufa, ajahuaske, čak i nekih vrsta kaktusa. Međutim, veštački psihodelici – LSD, DMT i MDMA se prave sintetički, u kontrolisanim uslovima i obično su koncetrisaniji nego prirodni psihodelici.