Bez obzira da li ste ih probali ili ne, sigurno ste čuli za magične pečurke i njihova “čarobna” psihodelična, nadrealna dejstva. To su pečurke koje slobodno rastu u prirodi i koje, zahvaljujući psilocibinu i drugim “čarobnim” sastojcima, kada se pojedu, izazivaju halucinacije.
Međutim, one nisu samo još jedan “nju ejdž”, spiritualni trend – magične pečurke zapravo čine stvari zanimljivima još od davnina, a kao i svako dobro putovanje (trip), istorija magičnih pečuraka je puna šarenih i iznenađujućih obrta. Mnogi narodi su ih rekreativno koristili vekovima u mnoge svrhe, a od nedavno, mnogi su se počeli zalagati za to da ih treba legalizovati (sve je više država koje ih legalizuju) i istraživati, zbog njihovih lekovitih svojstava.
Mistična, tragična i puna nade, istorija magičnih pečuraka kroz vekove odražava ljudski razvoj. Ali, hajde da počnemo od samog početka. Krenimo na putovanje kroz prošlost.
Od kada postoje magične pečurke?
Istorija magičnih pečuraka u ljudskim rukama zapravo seže veoma daleko u prošlost. Koliko daleko, pitate se? Možda je bolje pitanje: Koliko dugo postojimo? S obzirom na raznovrsnost gljiva i pečuraka koje rastu u skoro svakom delu sveta, postoji mogućnost da su se čak i primati hranili psilocibinom – glavnim sastojkom magičnih pečuraka.
Postoji teorija da je njihovo insinktivno otkriće ovih magičnih pečuraka, kako se danas nazivaju, možda čak nesvesno poboljšalo njihove kognitivne sposobnosti i evoluciju u ono što smo danas. Dok slobodno raste u različitim klimatskim uslovima, psilocibin – glavni sastojak magičnih pečuraka, prema procenama stručnjaka i istoričara, postoji više od 10.000 godina, a možda i duže.
Međutim, hajde da ne pretpostavljamo, već budemo konkretniji. Na praistorijskim muralima širom sveta pronađene su slike i crteži koji ukazuju na upotrebu psihodeličnih, magičnih pečuraka hiljadama godina u prošlosti.
Drevni narodi i magične pečurke
Smatra se da magične pečurke imaju “tri istorije”. Postoji jezikom prenesena reč, piktografska i petroglifska istorija o magičnim pečurkama zabeležena od strane drevnih kultura. Ove drevne istorije sugerišu intimnu ljudsku konekciju sa magičnim pečurkama, koja datira hiljadama godina unazad.
Drevne pećinske slike na visoravni Tasili u severnom Alžiru prikazuju upečatljive slike humanoidnih figura sa pečurkama koje rastu iz njihovih tela. Vedski spisi iz drevne Indije govore o magičnim pečurkama.
Postoje dokazi da su se one takođe koristile i tokom faraonskog Egipta i antičke Grčke.
Upotreba magičnih pečuraka u Centralnoj i Južnoj Americi stara je koliko i te same kulture. Asteci, još jedan čuveni drevni narod, magične pečurke su nazivali “Teonanácatl”, što u prevodu znači „čudesna pečurka“ ili “meso bogova”.
Severnoafrički murali takođe prikazuju upotrebu magičnih pečuraka u periodu pre 10.000 godina. Slično tome, stare kamene umetnosti na zidovima pećina u Španiji takođe prikazuju verske rituale pomoću korišćenja Psilocibe hispanica – njihove “domaće” vrste magičnih pečuraka.
Stoga, sa sigurnošću možemo pretpostaviti da su drevne kulture definitivno koristile magične pečurke za nešto. Za šta tačno, ipak samo možemo pretpostaviti.
Od “mesa Bogova” do ilegalne supstance
Iako su se magične pečurke redovno koristile u mnogim drevnim kulturama i narodima, evropske invazije i osvajanja Amerike u šesnaestom veku dovele su do žestokog sukoba katolicizma i domorodačkih duhovnih rituala.
Magične pečurke, zajedno sa većinom tadašnjh kulturoloških verovanja, bile su zabranjene, a doktrine Rimokatoličke crkve nametnute umesto njih.
Zahvaljujući toj reakciji sličnoj današnjoj “ilegalnoj” zabrani, ritualna konzumacija magičnih pečuraka od tada je bila neprihvatljiva, a znanje o ovim čarobnim pečurkama postalo gotovo zaboravljeno.
Magične pečurke u savrenom dobu
Savremena istorija magičnih pečuraka verovatno počinje od bankara, kontroverznog autora i etnomikologa-amatera, Roberta Wassona. Potpredsednik J. P. Morgan banke, Wasson je svoju prvu knjigu “Pečurke, Rusija i istorija” koja se bavila temom jestivih pečuraka objavio 1957. godine.
Njegovo istraživanje je pokazalo da su anglosaksonske, keltske i galske kulture tradicionalno bile mikofobične, dok je većina ostatka sveta uživala u magičnim pečurkama, koristeći ih u ishrani i ritualima.
Kao deo njegovih dalekosežnih istraživanja radi prikupljanja materijala za svoju knjigu, on i njegova koleginica/žena posetili su Meksiko, gde su proučavali enteogenu upotrebu magičnih pečuraka tokom domorodačkih ceremonija. “Prvi put je reč ekstaza dobila pravo značenje. Prvi put nije značila tuđe stanje uma.” , rekao je Wasson.
On o svom iskustvu piše i za časopis Life, nazivajući svoj članak „Traženje magične pečurke“, koji je zaslužan za imenovanje magičnih pečuraka i podizanje svesti tadašnjih ljudi o njima. Kulturno razarajući priliv zapadnjaka u regiju Mazatec, koju pominje Wasson, je tragična mana istorije i priče o magičnim pečurkama.
Dobra strana je što je Wasson poneo sa sobom uzorak, koji je potom poslao švajcarskom hemičaru poznatom po otkriću LSD-a, Albertu Hofmanu, kada počinje savremeno znanje o magičnim pečurkama.
Nekoliko godina kasnije, Albert Hofman je sintetizovao i otkrio psilocibin i psilocin – glavne sastojke magičnih pečuraka.
Magične pečurke danas i u budućnosti
Tokom naredne dve decenije, psihijatri, naučnici i stručnjaci za mentalno zdravlje smatrali su da su psihodelici poput psilocibina obećavajući tretmani za pomoć u lečenju i terapiji širokog spektra psihijatrijskih dijagnoza, uključujući alkoholizam, šizofreniju, poremećaje iz spektra autizma, opsesivno-kompulzivni poremećaj i depresiju.
U tom periodu, takođe je i mnogo veći broj ljudi postao upoznat sa magičnim pečurkama, kao delom različitih verskih ili duhovnih praksi, za mentalno, kreativno i emocionalno istraživanje.
Međutim, uprkos njihovoj dugoj istoriji korišćenja i tekućim istraživanjima njihovih terapeutskih i medicinskih prednosti, psilocibin i psilocin (dva glavna sastojka magičnih pečuraka) danas pripadaju Prilogu I Zakona o kontrolisanim supstancama.
Ovo je najteže kriminalizovana kategorija za supstance za koje se smatra da imaju „veliki potencijal za zloupotrebu“ i nemaju trenutno prihvaćenu medicinsku upotrebu – iako, kada je u pitanju psilocibin, postoje značajni suprotni dokazi za obe stavke.
Da li je moguće da su magične pečurke oduvek pratile ljude kao katalizator za evoluciju naše svesti?
Da li je moguće da je vizionarsko stanje koje pruža dejstvo psilocibina moglo biti inspiracija za modernu religiju?
U šta god da verujete, magične pečurke su definitivno potencijalno moćno oruđe za istraživanje izmenjenih stanja svesti. Možda nikada nećemo u potpunosti shvatiti i otkriti istoriju magičnih pečuraka i njihovog uticaja u drevnim društvima i kulturama. Ali, nema sumnje da će one nastaviti da utiču na naše zdravlje i percepciju sveta, dok budemo napredovali našim čudnim evolucionim putem.
Ko zna, uz legalizaciju, možda postoji budućnost u kojoj možemo da istražimo njihova “magična” svojstva i zdravstvene prednosti, lečimo, okupimo i povežemo jedni sa drugima i univerzumom u celini, uz malu pomoć magičnih pečuraka, kao i naši preci.
Kažu da se istorija ponavlja, zar ne? U ovom slučaju, nadamo se da će biti tako.