Potoji preko 200 različitih vrsta magičnih pečuraka u svetu i one se u velikoj meri razlikuju po svom izgledu i poteniciji. Međutim sve imaju jednu zajedničku komponentu – psilocibin, te zbog toga spadaju u široku porodicu psihodelika, koji imaju razna halucinogena, vizuelna i spiritualna dejstva. Možda ste se zapitali, odakle uopšte magičnim pečurkama njihova “magija”, odnosno sposobnost da proizvode psilocibin – sastojak koji je zaslužan za njihova magična dejstva? Da bismo dali odgovor na ovo intrigantno pitanje, vreme je da zavirimo u drevnu magiju psihodeličnih pečuraka. U ovom članku ćemo se osvrnuti na istraživanja o tome zašto su magične pečurke “magične” i kako je ova magija uspela da se tako, naizgled, sasvim nasumično proširi po čitavom porodičnom stablu ovih fascinantnih pečuraka, koje ne prestaju da intrigiraju, kako širu javnost, tako i naučnu zajednicu.
KRATKA ISTORIJA ISTRAŽIVANJA MAGIČNIH PEČURAKA
Mnoge drevne kulture su kroz istoriju koristile magične pečurke. Primer za to bila su domorodačka plemena u Mezoamerici, koja su ih koristila vekovima. Magične pečurke su bile uključene u razne religiozne i spiritualne rituale i ceremonije, kao sredstvo za dostizanje uzvišenih stanja svesti. Uprkos ovoj dugotrajnoj istorijskoj upotrebi, savremena nauka zna vrlo malo o primeni i svojstvima magičnih pečuraka. Tokom 50-ih i 60-ih godina, psilocibinske pečurke postale su popularne na Zapadu kao rekreativna droga, kada su počele da privlače i pažnju akademskog sveta. Tada je bilo moguće slobodno istraživati halucinogene supstance – u tom periodu, Albert Hofman i njegove kolege opisali su strukture i psilocibina i psilocina, i sintetizovali ih u laboratoriji, stvarajući poznati LSD. Međutim, ovo “zlatno doba” akademskog istraživanja psihodelika nije trajalo dugo. Ubrzo je proizvodnja, distribucija i potrošnja halucinogena postala veoma ograničena ili potpuno zabranjena, širom sveta. U SAD-u, gde je sprovedeno mnogo istraživanja, sve se završilo 1970. godine kada je Ričard Nikson potpisao Zakon o kontrolisanim supstancama. Istraživanje psilocibina je stalo. Ovo nas je ostavilo sa vrlo malo poznatih informacija o biosintezi psilocibina u magičnim pečurkama, kao i tome koji tačno enzimi igraju ulogu u ovom procesu. To je takođe magične pečurke učinilo tabu temom, gušeći istraživanje njihovog istorijskog i zdravstvenog značaja. Ili, barem, do nedavno.
PONOVNO ISTRAŽIVANJE MAGIČNIH PEČURAKA
Doktor Džejson Slot je pionir i naučna referenca u centru oživljavanja studija i istraživanja halucinogenih supstanci. U mladosti je i sam probao magične pečurke i veruje da su ga upravo one usmerile ka nauci. Na kraju je postao mikolog, naučnik specijalizovan za proučavanje gljiva. Kada mu se ukazala prilika za to, zatekao se kako istražuje upravo one pečurke koje je uzimao kada je bio mlađi. 2018. godine, on i njegov tim na Univerzitetu u Ohaju počeli su da istražuju zašto su magične pečurke uopšte postale „magične“ i kako su pečurke koje su tako udaljene jedna od druge u porodičnom stablu gljiva stekle istu zajedničku čarobnu sposobnost – da proizvode psihoaktivno jedinjenje psilocibin.
KAKO I ZAŠTO SU PEČURKE DOBILE SVOJU “MAGIJU” — ŠTA KAŽE ISTRAŽIVANJE?
U prirodi, oko 200 vrsta pečuraka ima sposobnost da proizvodi psilocibin. Upravo takve pečurke su one koje se nazivaju “magičnim” ili “psilocibinskim” pečurkama, zbog svojih psihodeličnih dejstava. Psilocibin je takozvani “prolek” ili “predlek,” koji naš organizam prerađuje u psilocin – psilocin je u osnovi ono što vam omogućava da doživite “čarobno putovanje”, nakon što konzmirate ove pečurke. Kada je u pitanju evolucija pečuraka i kako su različite vrste pečuraka stekle svoju psilocibinsku „magiju“, odnosno halucinegene sposobnosti, postoje dve glavne hipoteze. S jedne strane, moglo bi biti da su sve pečurke nekada imale sposobnost da proizvode psilocibin, a da je samo nekolicina odabranih ovo svojstvo zadržala do danas. Međutim, dr Slot i drugi naučnici smatraju da ova hipoteza nije ispravna. Umesto toga, oni imaju teoriju o horizontalnom transferu gena, kako bi objasnili sposobnost psilocibina da se širi na tako neujednačen, naizgled nasumičan način. „Horizontalni transfer gena“ znači da se određena karakteristika, odnosno svojstvo, ne prenosi sa roditelja na potomstvo kao nasledna karakteristika, već direktno “skače” i prenosi se između nepovezanih pojedinaca. Normalno, horizontalna brzina prenosa je visoka u genima koji pripadaju istoj grupi iliti klasteru. U stvari, jedan klaster gena obično sadrži sva pravila potrebna za odvijanje određenog metaboličkog procesa. Ova vrsta prenosa genetske strukture nije uobičajena među složenim gljivama, ali činjenica da se sinteza psilocibina javlja neujednačeno u porodičnom stablu gljiva, čak i među lišajevima, na primer, navela je naučnike da veruju da bi ovo moglo biti ispravno objašnjenje za ovaj fenomen. Tim dr Slota je izolovao pet gena koji zajedno proizvode sve enzime neophodne za sintezu psilocibina, i koje dele sve vrste magičnih pečuraka, ali ne i njihovi najbliži rođaci koji nisu psihoaktivni. Čini se da su se ovi geni proširili skakanjem sa jedne vrste na drugu. Šta je moglo da izazove ovakav, sasvim nasumičan transfer ovih “čarobnih” gena?
BORBA PROTIV PREDATORA: DA LI SU “MAGIČNE” PEČURKE SARAĐIVALE ZAJEDNO?
Dr Slot je primetio da ovi geni potiču od pečuraka čija je specijalnost razgrađivanje raspadajućeg drveta i životinjske balege – ekosistema koji takođe dele mnogi insekti koji se hrane gljivama. Ovaj naučnički tim nije prevideo ovaj bitan trag. Možda je pritisak istih predatora u zajedničkim ekosistemima naveo različite vrste gljiva da pronađu način da se bore protiv njih. Ali, kako? Smatra se da su pečurke razvile psilocibin kako bi “drogirale” i ošamućivale svoje protivnike. Psilocibin ima svoj specifičan efekat i dejstvo na nas ljude, jer ima oblik koji odgovara receptorima serotonina u našem mozgu. Takvi receptori su se razvili veoma rano u istoriji života na Zemlji, a sa nama ih dele čak i insekti. Međutim, kao što možete i sami pretpostaviti, prilično je teško razumeti da li se insekt sapliće i ima fizičke reakcije na psilocibin, a još teže istražiti šta “osećaju” kada su na magičnim pečurkama. Ipak, iz eksperimenata dr Slota, proizašlo je nešto zanimljivo – otkriće da psilocibin utiče na apetit insekata. Bingo! Sastavljajući delove ove puzle zajedno, došli su do pretpostavke da su možda pečurke koje su prve imale sposobnost da proizvedu psilocibin takođe one koje su uspele da ostanu bezbedne od predatora u okruženjima trulog drveća i balege.
DELJENJE ZNANJA: MAGIČNE PEČURKE SU ŠIRILE SVOJU MAGIJU
Veruje se da su se, na ovaj način, kasnije ovi geni nekako proširili i na druge vrste, iako za ovo postoje različite hipoteze. Prema dr Slotu, pečurke mogu da “upiju” DNK iz svog okruženja u trenucima velikog stresa, te da se isto to desilo i sa ovom grupom gena. Druga hipoteza je da su se prve psilocibinske pečurke spojile sa drugim pečurkama, deleći sa njima svoje psilocibinske gene. U svakom slučaju, njihova “magija” se proširila — i, prema rečima Slota i njegovih kolega, ovako smo završili sa ovom grupom od oko 200 vrsta magičnih pečuraka danas. Važno je imati na umu da su sve ovo i dalje samo pretpostavke, iako zasnovane na ubedljivim dokazima. Ovo je samo grebanje po površini i početak dubljeg istraživanja psihodeličnih supstanci i njihovih fasinantnih magičnih dejstava. Nadajmo se da ćemo više odgovora imati u budućnosti.